Пропозиција да интактни колаген типа ИИИ функционише као директан регулатор интрацелуларних сигналних путева (као што су МАПК и мТОР) је научно спорна. На приближно 300 кДа, природни колаген не може једноставно да дифундује кроз ћелијску мембрану да би ступио у интеракцију са интрацелуларним киназама. Стога, тврдње о директној модулацији пута често спајају ефекте великих структурних молекула са ефектима хидролизата колагена ниске молекуларне тежине или појединачних аминокиселина. Без појашњења тачне дистрибуције молекулске тежине испитиваних супстанци, многим пријављеним "сигналним ефектима" недостаје механичка веродостојност.
МАПК Цасцаде и MMP-1: стварни ефекти или ин витро артефакти?
УВБ зрачење неоспорно активира МАПК пут, подстичући експресију проинфламаторних цитокина (нпр. IL-6) и матриксних металопротеиназа (нпр. MMP-1). Док бројне студије ћелијске културе извештавају да хидролизати колагена смањују регулацију ових маркера, експериментална стварност се често заташкава. На пример, у стандардним монокултурама хуманих дермалних фибробласта (ХДФ), одсуство нетакнуте епидермалне баријере значи да су ћелије изложене концентрацијама пептида са којима се никада не би сусрелеин виво. Штавише, када истраживачи пријављују смањење MMP-1 путем Вестерн блот-а или ЕЛИСА-е, ретко је јасно да ли колаген активно потискује МАПК сигналну каскаду путем антагонизма рецептора или да ли обезбеђени пептиди само служе као жртвовани супстрат за протеазе.
мТОР пут и аутофагија: питање нутритивног статуса
Однос између колагена типа ИИИ и регулације аутофагије је можда највише збуњујући. Често се наводи да колаген активира мТОР пут за сузбијање прекомерне аутофагије (обележене Бецлин-1 и ЛЦ3-ИИ флуктуацијама). Међутим, мТОР је главни сензор хранљивих материја. Хидролизовани колаген обезбеђује богат извор аминокиселина (глицин, пролин, хидроксипролин). Веома је вероватно да активација мТОР-а у овим експериментима није вођена специфичном "ИРС1-мТОР сигналном осом" како се често тврди, већ је једноставно генерализовани анаболички одговор на прилив егзогених аминокиселина. Разликовање између специфичне интеракције колаген-рецептор и основне промене у исхрани захтева ригорозне контроле гладовања аминокиселина и специфичних инхибитора рецептора, који су упадљиво одсутни у многим објављеним извештајима.
Унакрсни јаз између епитела и фибробласта
До данас, велика већина ових механичких тврдњи се ослања на изоловане 2Д ћелијске културе. У људској кожи, фибробласти су уграђени у густу 3Д екстрацелуларну матрицу и заштићени су стратум цорнеумом. Чак и ако се примењује локално, продирање колагенских пептида кроз епидермалну баријеру је веома неефикасно. Штавише, интеракција између кератиноцита оштећених УВБ-ом и дермалних фибробласта - где кератиноцити луче инфламаторне медијаторе који затим активирају ММПс фибробласта - у потпуности се заобилази у овим поједностављеним моделима.
Закључак: Померање даље од поједностављених молекуларних наратива
Наратив да колаген типа ИИИ елегантно оркестрира интрацелуларну сигнализацију у борби против фотостарења је биолошки превише поједностављен. Превођењеин витропромене биомаркера (као IL-6 или нивои ЛЦ3-ИИ) у клиничку ефикасност против старења захтева фундаменталну промену у дизајну експеримента. Морамо ићи даље од извештавања о нејасним променама сигнализације и фокусирати се на идентификацију специфичних мембранских рецептора (ако их има) који су укључени, користећи 3Д еквиваленте коже и признавање дубоких разлика између природног колагена, хидролизованих пептида и слободних амино киселина. Док се ови методолошки недостаци не отклоне, теорија „директне модулације сигнализације“ остаје у најбољем случају спекулативна.